МИЛИЋ
СТОЈИЋ, редовни
члан АИНС од 2000. године, редовни
професор
Електротехничког
факултета у
Београду,
рођен је 27. 02. 1940.
године у Ужицу
од оца Радоја
и мајке
Косаре,
рођене Церовић.
Основну
школу и
гимназију
завршио је у
Ужицу.
Школске 1958/59.
године
уписао се на
Електротехнички
факултет у
Београду, где
је
дипломирао у
јануару 1963.
године и
затим
магистрирао
и докторирао
1965. 1967. године,
респективно.
Ожењен је,
супруга Радмила,
синови
Радоје и
Ђорђе и кћи
Борјана сви
су
дипломирани
инжењери
електротехнике.
После дипломирања, од фебруара до октобра 1963. године, радио је у Институту за нуклеарне науке у Винчи, а затим на Електротехничком факултету у Београду, где је биран за асистента, доцента, ванредног професора и редовног професора 1963, 1969, 1975, и 1980. године, респективно. У три изборна периода био је шеф Катедре за аутоматику на Електротехничком факултету, председник Стручног већа за електротехнику на Универзитету у Београду, председник Већа давалаца услуга при Министарству за науку Републике Србије. У три наврата провео је неколико месеци на Универзитету у Бирмингему на заједничким истраживачким програмима.
Био је главни уредник Публикација Електротехничког факултета, серије ЕТА, главни уредник часописа Scientific Review, гласила Научног друштва Србије, ванредни уредник часописа Automatica, International Journal of IFAC, и члан уредничких одбора више домаћих научних часописа. Био је научни оранизатор више од 20 конференција ЕТРАН-а и у два изборна периода био је председник Друштва за ЕТРАН, где је сада почасни члан председништва. Био је члан програмских одбора и организатор неколико међународних и домаћих научних конференција. Редовни је члан Научног друштва Србије и Инжењерске академије.
За научне и стручне доприносе добио је Орден за војне заслуге (1968), Октобарску награду Београда (1980) за изванредне доприносе у техничким наукама, Награду Међународне конференције IFIP (1970) за најбољи рад на Конференцији, три годишње награде ЕТРАН-а (1973, 1981. и 1990) за најбоље радове на конференцијама, награду „Професор Бранко Раковић“ (1993) за најбоље радове публиковане у међународним часописима, награду „Никола Тесла“ за изузетно научно достигнуће, Велику повељу Друштва за ЕТРАН, велику повељу Универзитета у Нишу и више повеља, плакета и захвалница универзитета и научних организација.
Одржавао је предавања на редовним и постдипломском студијама на свим електротехничким факултетима у Србији и Републици Српској, на три машинска факултета у Србији, на Вишој војној академији и неколико предавања по позиву на домаћим и иностраним конференцијама и универзитетима у иностранству (Енглеска и Русија). Аутор је два уџбеника и три монографије на српском, енглеском и руском језику. Његови уџбеници Системи аутоматског управљања (10 издања) и Дигитални системи управљања (5 издања) служе су као стандардни уџбеници за област аутоматике на електротехничким факултетима претходне Југославије и Србије. Професор Стојић је пројектовао и опремио две изванредне истраживачко-студентске лабораторије: Лабораторију за аутоматику на Електротехничком факултету у Београду и Лабораторију за управљачке системе у ваздухопловству у Вишој ваздухопловно техничкој војној академији Војске Југославије.
Области научног рада професора Стојића су теорија стабилности и осетљивости динамичких система, дискретне трансформације, дигитални системи управљања и микропроцесорско управљање индустријским процесима и електромоторним погонима. Објавио је преко 180 научних радова од чега 66 у реномираним међународним часописима и на међународним научним конференцијама. Редовно је цитиран у радовима, дисертацијама и књигама домаћих аутора, а његов индекс цитираности (CI) у радовима страних аутора је 117. Руководио је са преко 20 магистарских радова и 12 докторски дисертација: осам на Електротехничком факултету у Београду и по једним Електроском факултету у Нишу, Електротехничком факултету у Загребу, машинском факултету у Крагујевцу и Техничком факултету у Чачку.
Професор Стојић је дао више техничких остварења у пројектима ресорног министарства за науку, самосталних института, привреде и Војске Југославије. У три петогодишња периода руководио је стратешким пројектом Електронски системи мерења и управљања са 9 потпрјеката из целе земље. Наводим само остварења за која је добио јавна признања: Орден за војне заслуге за пројекат и реализацију симулатора командно вођене ракете земља-ваздух, јавно признање за пројекат подешавања параметара регулатора на блоку-котлу 320 MW Термоелектране “Никола Тесла”, Теслину награду (заједно са професором Слобиданом Вукосавићем) за пројекат и реализацију микропроцесорски управљаног позиционог сервомеханизма са асингроним мотором. У сарадњи са Департманом за физику Универзитета у Бирмингему реализово је прве дигитално управљане сервомеханизме, који су касније послужили као огледни примери за реализацију сличних уређаја.
MILIĆ STOJIĆ, full member AESS from 2000., Full Professor of the Faculty of Electrical Engineering was born in February 27, 1940 in Užice, by father Radoje and mother Kosara, born Cerović. He completed his elementary and high schooling in Užice. In the academic 1958/59 year he enrolled the Faculty of Electrical Engineering, University of Belgrade, where he graduated in January 1963 and in 1965 and 1967 he obtained his M.Sc. and Ph.D. degrees, respectively. He is married and his wife Radmila, sons Radoje and Djordje, and daughter Borjana are all graduated electrical engineers.
After graduation, from February to October 1963, he was with the Institute for Nuclear Science in Vinča. From October 1963, he is with the Faculty of Electrical Engineering, University of Belgrade, where he has been promoted to the academic positions Teaching Assistant, Assistant Professor, Associate Professor, and Full Professor in 1963, 1969, 1975, and 1980, respectively. In three election periods he has been the head of Department of Automation at the Faculty of Electrical Engineering, during ten years he was the president of Council of Experts for Electrotechnic at the University of Belgrade, and the president of the Council of Donors of Favors at the Ministry of Science and Technology of Serbian Government.
He was the editor in chief of Publication of Electrical Faculty (Series ETA), editor in chief of Scientific Review, the journal of Serbian Scientific Society, associate editor of Automatica, International Journal of IFAC, and he is the member of editorial boards of several domestic and international scientific journals. Professor Stojić was scientific organizer of over 20 ETRAN conferences and in three election periods he was the president of Society of ETRAN (Electronics, Telecommunication, Computer Science, Automation, and Nuclear Science). At the present, he is the member of ETRAN Presidency. He was the organizer and member of programming committees of several international and domestic scientific conferences. Professor Stojić is full member of Serbian Scientific Society and Engineering Academy.
For his scientific and engineering achievements, he received the Decoration for Military Merits (1968), October Prize of the City of Belgrade (1980), for outstanding achievements in technical sciences, Award of the International Conference of FCIP (1970), for the best paper presented at the Conference, three annual ETRAN awards (1973, 1981, and 1990), for the best papers presented at the ETRAN conferences, Award “Professor Branko Raković” (1993), for the best papers presented in international scientific journals, “Tesla Award” (together with professor Slobodan Vukosavić) for Scientific Merit (1993), Charter and Grand Plaques of the University of Niš and ETRAN Society, and other numerous charters, medallions, and letters of thanks from universities and scientific organizations.
Professor Stojić taught cources at graduated and postgraduated studies at all faculties of elcterotecnics in Serbia and Republic Srpska, at three mechanica faculties, and at the Higher Military School. He delivered a number of invited papers and lectures at domestic and international conferences and universities (England and Russia). He has published two textbooks; he is co-author of two monographs in Serbian, co-author of one monograph in English, and author of one monograph in Russian. His textbooks Continuous Control Systems (10 editions) and Digital Control Systems (5 editions) are used as a standard textbooks for automatic control at the former Jugoslavia and now in Serbia and Republic Srpska. Professor Stojić has designed and equiped two outstanding student and research laboratories: Laboratory for Automation at the Electrical Engineering Faculty, and Laboratory for Control Systems in Aeronautics at the High Military School.
Professor Stojić works in the fields of stability and sensitivity of dynamic systems, discrete transformations, digital control, and microprocessor based control of industrial processes and electrical drives. He has published over 180 scientific papers, among them 66 in the renowned international journals an proceedings of internationa conferences. Several hundred times he has been cited in papers, books, and in M.Sc. and Ph.D. theses of Yugoslav authors, and his Science Citation Index (CI) from papers of forein authors is 117. He supervised over 20 M.Sc. theses and 12 Ph.D. theses, among them eight at the Electrical Engineering Faculty in Belgrade, and by one at Electronic Faculty of Niš, Electrotecnical Faculty in Zagreb, Mechanical Faculty in Kragujevac, and Technical Faculty in Čačak.
Professor Stojić gave numerous technical solutions within the projects carried out by the Faculty of Electrical Engineering for the needs of the industry, scientific institutes and Yugoslav Army. In three five-year periods he headed the strategic project “Electronic Systems of Measuring and Control”, with nine sub-projects from all country, supported by the Ministry of Science and Technology of Serbia. For the project of electronic simulator of guided missile, he was awarded the Decoration for Military Merits (1968), and for the project of microprocessor-based servo drive with induction motor, he obtained, together with Professor Slobodan Vukosavić, the “Tesla Award” for Scientific Merit (1993). Under the cooperative research program with the Physics Department of Birmingham University, he realized first digitally-controlled servomechanisms that have been used as experimental examples for the later design of similar devices.